Pod­go­ri­ca je na­ža­lost iz­gu­bi­la Sta­ru va­roš, ki­no Kul­tu­ru, ho­tel Cr­nu Go­ru i mno­ga dru­ga kult­na mje­sta pa ni­je li ta­man zad­nji mo­me­nat da se ma­kar ze­ru is­pra­vi i sa­ču­va je­di­ni mlin na Rib­ni­ci. Mlin Pe­tra To­ko­va. U mli­nu Pe­tra To­ko­va, sta­rom vi­še od vi­je­ka, vo­da Rib­ni­ce i da­lje okre­će vo­de­nič­ki to­čak o ko­jem, pre­ko 70 go­di­na bri­gu vo­di po­ro­di­ca Po­po­vić, či­ja je ku­ća smje­šte­na sto­ti­njak me­ta­ra od mli­na. Mli­nar­ka Da­ni­ca Po­po­vić je či­tav rad­ni vi­jek pro­ve­la u nje­mu i zna sve taj­ne tog kult­nog pod­go­rič­kog mje­sta.
- Mlin Pe­tra To­ko­va je star pre­ko 100 go­di­na i vla­sni­štvo je nje­go­vih po­to­ma­ka-po­ro­di­ce Vu­jo­še­vić, a na­ša po­ro­di­ca Po­po­vić odr­ža­va ga ne­što vi­še od 70 go­di­na. Vu­jo­še­vi­ći ni­su že­lje­li da se mlin uga­si i tra­ži­li su od nas da odr­ža­va­mo nje­go­vu tra­di­ci­ju. Ja sam či­tav rad­ni vi­jek, vi­še od 40 go­di­na pro­ve­la ra­de­ći u nje­mu. Naj­pri­je ga je sve­ka­r dr­žao, pa moj po­koj­ni muž i ja, a zad­njih 18 go­di­na sa­ma vo­dim ra­ču­na o nje­mu. Ovo je je­di­ni pre­o­sta­li mlin na vo­di u gra­du. Ne­ka­da je na pod­go­rič­kim ri­je­ka­ma bi­lo mno­go vi­še mli­no­va, tri sa­mo na Rib­ni­ci. Na Ska­li­na­ma je bio je­dan i is­pod ovog no­vom mo­sta na Rib­ni­ci, gdje su ne­ka­da bi­la tur­ska ku­pa­ti­la dru­gi mlin. Sa­da uglav­nom ra­de mli­no­vi na stru­ju- ka­za­la se­dam­de­set­če­tvo­ro­go­di­šnja vo­de­ni­čar­ka Da­ni­ca Po­po­vić.
Na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta vo­de­ni­ce su po­la­ko za­mje­nji­va­ne mli­no­vi­ma na stru­ju. Me­đu­tim, bra­šno sa­mlje­ve­no u vo­de­ni­ci ne mo­že se upo­re­di­ti sa onim ko­je se me­lje na stru­ju, is­ta­kla je Po­po­vić.
- Bra­šno sa­mlje­ve­no na vo­di je mno­go kva­li­tet­ni­je od onog sa stru­je. Stru­ja ga iz­go­ri, i ono vi­še ne­ma onaj ukus, kao ka­da ga to­čak ko­ji po­kre­će vo­da me­lje - ka­za­la je Po­po­vić.
Na vra­ti­ma mli­na is­pi­san je broj Da­ni­či­nog fik­snog te­le­fo­na, na ko­ji je mu­šte­ri­je mo­gu na­zva­ti, ali je u zad­njih ne­ko­li­ko go­di­na sve ma­nje ta­kvih po­zi­va. Ka­ko ka­že Da­ni­ca, u vo­de­ni­ci se iz go­di­ne u go­di­nu sve ma­nje ži­ta sa­me­lje.
- Sva­kog da­na je sve ma­nje po­sla, ne­će ni­ko ni­šta da si­je. Po­ne­ko na­vra­ti i na­zo­ve me, pa se spu­štam do­lje i po­kre­ćem vo­de­ni­cu. Ove zi­me ni­sam ima­la vi­še od 20 mu­šte­ri­ja, ma­da sam ka­sno po­če­la da ra­dim, tek u de­cem­bru, jer ni­je bi­lo pa­da­vi­na. Sa dža­ko­vi­ma ži­ta naj­vi­še do­la­ze lju­di iz Ma­le­si­je i Tu­zi, još po­ne­ko na­vra­ti iz Ze­te i Bje­lo­pa­vli­ća i to je to. Na­rod je okre­nuo le­đa se­lu i ne­će vi­še ni­šta da si­je. Vi­še ni za pra­sad ži­to ne melju, ne­go na go­to­vo uzi­ma­ju. Pri­je če­ti­ri da­na sam ima­la zad­nju mu­šte­ri­ju, a ko zna ka­da će sle­de­ća na­vra­ti­ti- re­kla je Po­po­vić.
Ne­ka­da ni­je bi­lo ta­ko, pri­sje­ća­la se Po­po­vić.
- Ne­ka­da je znao ve­li­ki red da se stvo­ri, ovaj put je vr­vio od ma­ga­ra­di i ko­nja ko­ji su bi­li pri­ve­za­ni za obli­žnja dr­va, ta­da je sla­bo ko imao ko­la. To­li­ko je bi­lo po­sla, da se sve­kar ne­kim da­ni­ma ni­je vra­ćao ku­ći, već je spa­vao u kre­ve­tu ko­ji je sta­vio u mli­nu. Ta­da su ra­di­le sve tri vo­de­ni­ce, dok je sa­da sa­mo jed­na u funk­ci­ji. Ova dva mlina su ošte­će­na, jer ne­ma do­volj­no vo­de da bi ra­di­li, a i ne­ma ni po­tre­be da ra­de, ka­da je po­sao sko­ro za­mro- is­ta­kla je Po­po­vić.
Iako je po­sla sve ma­nje, ne­ma da­na da se Da­ni­ca ne spu­sti do mli­na. Na po­sao u mli­nu od­u­vi­jek je gle­da­la kao na ho­bi ili ra­zo­no­du, a ne kao na pri­li­ku od ko­je se mo­že mno­go za­ra­di­ti.
- Od ovog po­sla ni­je se mo­glo za­ra­di­ti mno­go, ni ka­da je bi­lo po­sla, a ka­mo­li sa­da. Upr­kos to­me za­vo­lje­la sam ovaj po­sao i ne bih ga mi­je­nja­la ni za­šta na svi­je­tu. Ni­ka­da ga ni­sam do­ži­vlja­va­la strikt­no kao po­sao, već kao ra­zo­no­du, zbog to­ga sam i to­li­ko op­sta­la. Pro­še­tam ma­lo do mli­na, iako ne­ma po­sla. Če­lja­de je zdra­vi­je ka­da se kre­će. Ne­kad do­đem i sje­dim is­pred mli­na i uži­vam u pri­rod­nim zvu­ci­ma. Po­ne­ko do­đe sa ži­tom, pa za­sje­de­mo, raz­go­va­ra­mo i evo­ci­ra­mo uspo­me­ne. Ta­ko ču­jem po­ne­što no­vo- ka­za­la je Da­ni­ca.
Šta će se de­si­ti sa vo­de­ni­com Pe­tra To­ko­va ka­da Da­ni­ca ne bu­de bi­la u mo­guć­no­sti da je odr­ža­va, ne zna ni sa­ma vo­de­ni­čar­ka. Po­ro­dič­ni po­sao ne­će na­sta­vi­ti ni­ko od Da­ni­či­nih po­to­ma­ka.
- Mla­di se uop­šte ne in­te­re­su­ju za ovaj po­sao, nji­ma je mi­zer­no ra­di­ti po mli­no­vi­ma. Mla­de že­ne ne­će ni da za­mi­je­se, ne­go ku­pu­ju hljeb. Ko će na­sta­vi­ti po­sao ka­da ja vi­še ne bu­dem bi­la u sta­nju, ne znam, to će od­lu­či­ti Vu­jo­še­vi­ći. Znam da iz mo­je po­ro­di­ce ni­ko ne­će. Da ni­je bi­lo me­ne, on bi dav­no bio za­tvo­ren, ne vje­ru­jem da bi iko ovo ra­dio- kaže Po­po­vić.
Sa van­vre­men­skom Da­ni­com Po­po­vić ko­ja i da­lje sa istim en­tu­zi­ja­zmom po­kre­će vo­de­ni­cu, ras­ta­li smo is­pred vra­ta mli­na, na ko­ji­ma će, na­da­mo se, još du­go vre­me­na ula­zi­ti mu­šte­ri­je sa dža­ko­vi­ma ži­ta.
B.KA­LE­ZIĆ


Mlin pre­či od zdra­vlja

Ko­li­ko Da­ni­ca vo­li svoj po­sao naj­bo­lje ilu­stru­je to što se na­kon po­vre­de ku­ka, ko­ja ju je za­de­si­la pro­šlog lje­ta, i da­lje spu­šta str­mim pu­tem do mli­na.
- Pro­šlog ju­na sam po­vri­je­di­la kuk is­pred mli­na i mje­sec i po da­na sam le­ža­la u kre­ve­tu. Mi­sli­la sam da se ne­ću vi­še di­za­ti, ali sam se opo­ra­vi­la i vra­ti­la po­slu. Lju­bav pre­ma mli­nu je ja­ča od zdra­vlja. Pla­ni­ram ovo da ra­dim do­kle god mog­nem na no­ge sta­ja­ti, a ka­ko sam kre­nu­la ne vje­ru­jem do­go­di­ne da ću mo­ći- kazala je kroz osmijeh Po­po­vić.


Sme­će za­mi­je­ni­lo ri­be u Rib­ni­ci

Rib­ni­ca je ne­ka­da bi­la pre­pu­na pa­strm­ka­ma i je­gu­lja­ma, ka­za­la je Po­po­vić i is­ta­kla da se sa­da u njoj mo­že pro­na­ći sa­mo sme­će ko­je mje­šta­ni ba­ca­ju.
- Ri­ječ­kih pa­strm­ki i je­gu­lja bi­lo je ko­li­ko ho­ćeš, dok sa­da ni ža­ba ne­ma u Rib­ni­ci. Ni­no Jan­ko­vić je dr­žao rib­njak ko­ji je bio pun ri­be sa Rib­ni­ce. Me­đu­tim, od ka­da je po­če­la da pre­su­šu­je ri­be su ne­sta­le. Ne­ka­da je ri­jet­ko ka­da pre­su­ši­va­la, a u po­sled­njih 20 go­di­na sva­ko lje­to. Da­nas, mje­šta­ni ba­ca­ju šta stig­nu u Rib­ni­cu, ko­ja ka­ko na­do­đe iz­ba­ci dio sme­ća is­pred mli­na - ka­za­la je Po­po­vić.


Ma­ka­da­mom do vo­de­ni­ce

Da bi do­šli do mli­na po­treb­no se spu­sti­ti lo­šim i pri­lič­no str­mim ma­ka­dam­skim pu­tem, za ko­ji je Da­ni­ca ne­ko­li­ko pu­ta bez­u­spje­šno tra­ži­la as­fal­ti­ra­nje. Ka­ko ka­že, to joj je tre­nut­no je­di­na že­lja.
- Put je loš i mu­šte­ri­je ne mo­gu pri­ći ko­li­ma do mli­na, jer bi ih ošte­ti­li. Zbog to­ga sam iz­gu­bi­la do­sta mu­šte­ri­ja, ko­je su išle na dru­ga mje­sta. Evo vi­diš ka­kav je, ta­man je za ma­ga­rad i ko­nje. Sla­la sam za­htje­ve da mi to as­fal­ti­ra­ju, me­đu­tim ni­ko se okre­tao ni­je - is­ta­kla je Po­po­vić.